Dok gledam kroz prozor kako sneg prekriva načičkane krovove, betonske fasade, po koje stablo preživelo primitivno-urbani način razmišljanja, misli mi ostaju u šumi, od pre samo nekoliko dana. Pada sneg na šešire i kape, na zabrinute i zamišljene, pada sneg na ekonomsku krizu, na saobraćaj u hroničnom haosu, na rascvetane kontejnere, na so i rizlu. Pada sneg na stvarnost, budi nadu da će biti lepše kada se belosivi prekrivač povuče. Jednim potezom čarobnjaka nestaće razasuto smeće, prigradski potoci nalik na pomijare, sveži panjevi isečenih gradskih parkova. Gledam daleko u belinu, a sneg pada na taj pogled sve do dalekih zavejanih gljiva. One su negde tamo.

Sezona je završena, vreme je za gljivarske priče uz dosta začina i tajnovitih mirisa. Ta ista sezona poče sa koničnim smrčcima i martovkama, završi se sa puževačama. Bilo ih je puno prošlog novembra i nesmrznutog decembra, pod hrastovima, grabovima, borovima. Bele, žute, sive i crvene, blage, nežne i sluzave, puževače obraduju pred kraj sezone. 

Krajem novembra obreli smo se u čudnoj šumi. Oduvek me je mamila, tu na domak puta za Stragare. Iz daleka obična četinarska šuma smreke ili jele, očigledno sađena, što se videlo po pravilnim redovima stabala. Stajem pred zid, visok, tamnozelen. Na rubovima šume hrast je zatvorio prilaze i obilazimo (Mika, Steva i ja) tražeći ulaz. Konačno upadamo u mrak i tepih iglica. Tražim šišarke i brzo ih nalazim. To su čudne, male, izdužene šišarke sa smešnim cuculjcima na krajevima ljuski. Ko je prvi put video tu šišarku neće je zaboraviti. Reč je o američkoj jeli ili cugi ili vrsti Pseudotsuga menziessi. Ovo drvo u svojoj domovini može da izraste i do 100 metara u visini i 4 metra u prečniku stabla. Iako ovde stabla nisu imala taj mamutski rast, bila su visoka, zdrava i napredna. Čučimo u mraku cugine šume, usred Šumadije, osećaj je neobičan, nekako uzvišen. Ovo je jedina cugina šuma za koju znam. Druga polovina novembra bila je sušna i topla, pa su gljive koje nalazimo prilično stare i isušene. Na samom rubu šume, gde se cuga hvata sa hrastom, nalazimo desetine čudnih slinavki. Čupave su po šeširu, crvenkasto-smeđe sa venčićem na žutoj dršci. Meso im plavi u dnu drške, nemaju nekog jačeg mirisa. Iskreno nisu to bile baš tako čudne gljive, jer sam prve, doduše veoma stare primerke, našao u septembru, na Kopaoniku, u smrekovoj šumi. Ostaje nam zadatak da još jednom istražimo tu lokaciju da bi bili sigurni da se radi o mikorizi severnoameričke gljive Boletinus lakei i domaće smreke. Ta čudna gljiva u čudnoj šumi je dakle bila cugina slinavka, došla u Evropu na korenu sadnica Pseudotsuga menziessi. Pojedini mikolozi ovu gljivu svrstavaju u rod Suillus, a drugi pak u rod Boletinus. Na desetine cuginih slinavki je bilo razbacano mahom uz hrastovo žbunje, na osvetljenim mestima. Pojedine gljive su u prečniku šešira prelazile 15 cm. 

Dakle, kada ste u cuginoj šumi sasvim je prirodna stvar da nabasate na cuginu slinavku. Dublje u šumi ovih gljiva nema, slikam jednu koja je otišla najdublje i iz takve, reklo bi se gljivarske perspektive ugledam hrpu zvezdača. O kako su lepe, kako su sjajne. Prvi put u prirodi nalazim na roze zvezdaču, Geastrum rufescens. U ovoj tamnoj i čistoj cuginoj šumi po svuda su razbacane stare i osušene konradove sunčanice (M.konradii) sa karakterističnom smeđom zvezdom na svetloj podlozi. Po rubovima ima maglenki, renovača, uglavnom suša je učinila svoje.   

Izlazimo iz cugine šume, kao iz kakve pećine, divlja ruža me grli, ne da mi da koraknem dalje. Oko cuge posvuda je mlada hrastova šuma. Kako se hrast u nas besomučno seče, sve hrastove šume su u stvari šiblje izraslo na panjevima nekada, isto tako mladih hrastova. Kako je šume sve manje i sve tanje, talasi seče su sve bliži jedan drugom. Iako je suša, iako je kraj novembra, za koji dan decembar, pod hrastovim lišćem gljiva ima u izobilju. Prednjače puževače, bela, pa blaga, pa grabova. Ima modrikača, koprenki, zeka, renovača, maglenki. Kako smo bili u blizini lokalnog nasutog puta, jedan traktorista nas primeti, žustro zaustavi voljenu mašinu i za čas se obre u našoj blizini. Daj da vidim šta imaš u korpi, bez pardona komandova čiča. Na licu mu se oslikavala sva muka seljačkog života u pasivnim krajevima, na obroncima Rudnika. Na prednjim zubima se nije ništa odslikavalo, jer ih nije imao. Čiča pristupi korpi i poče da prevrće gljive.

Zanimljivo da nismo čuli ono čuveno, bacite te gljive, to su zmijare, to je sve otrovno, već čiča poče sa pažnjom da okreće puževače i cugine slinavke, čudeći se sve vreme. Ispriča nam ova neposredna starina, kako je početkom ovoga veka u prikolicama berača za otkup, u susednoj Ramaći  ugledao neke čudne gljive. Ispriča nam i kako je poslao sinove da špijuniraju i donesu primerak te nove gljive koja se otkupljuje. Rečeno učinjeno, proučili su te gljive i krenuli po šumi da beru istu tu borovaču (kao čiča kaže). Nabrali su sedam tovara i sve izručili, na samo te godine napravljenom otkupnom mestu. Šta je para bilo, priča čiča, puni džepovi. Steva promrlja, mogao je od tih para bar da kupi zube. Na žalost čičinu, borovača se otkupljivala samo te godine. U stvari radilo se o rujnici, koja je ovde česta u sađenim borovima. Ja berem samo za pare, berem lisičarku, vrganje, nastavlja čiča, ova šuma ima lisičarke. Jes’, kada bi išta ostalo od ove krepke i lakome starine, što živi tu u blizini. Sede čiča na traktor i izgubi se u šumi, mi se smejemo, prepričavamo. 

Još sam se živo sećao ovog događaja, kada sam se obreo trećinom decembra u Šumaricama. Moja draga šuma, kragujevački Spomen park, sva je izranjavljena, po rubovima zatrpana smećem. Gradsko preduzeće, koje gazduje Šumaricama, svake godine divljački seče najveće hrastove, borove, jasenove, tako se izdržava. Mada je zdravomislećoj osobi neverovatno da se to događa u toj jedinstvenoj, zelenoj površini u Srbiji ali je to tako. Gledam nove rane Šumarica, sveže i duboke. Tik uz hotel Šumarice, sedamdesetak zdravih, velikih hrastova posečeno, teren ograđen za početak betoniranja. Nekada su bogati ljudi u Srbiji ostavljali legate, a sada ostavljaju pustoš, naravno kako čujem, legalnu pustoš.

Probijam se kroz brigom gradskih otaca proređenu borovu šumu, hladno je, miriše sneg. Tražim borovu puževaču, koju sam redovno nalazio u Šumaricama ali samo sporadično, po dva tri sitna primerka. Ove sezone iznenađenjima nikad kraja, ispred mene puca tepih od stotinak zrelih gljiva, Hygrophorus hypothejus. Iako po knjigama ova gljiva ne doseže više od 5-6 cm u prečniku šešira, pojedini primerci su imali i preko 10 cm. Žuti listići jurišaju u vis, borova puževača je na ovom mestu pokazala svu svoju raskoš. Idem ustaljenim linijama, borova šuma, pa livada, pa ariši, jele, dalje šuma američkog hrasta, pa moje omiljeno brdo sa hrastovima, grabovima, borovima. U debelom sloju hrastovog lišća pored dva tri kržljava bora, opet nailazim na tepih borove puževače, predivna slika. Kada zbijem sve primerke ove gljive, koje sam našao u poslednjoj deceniji, po svim terenima, brojka ne može ni prići bogatstvu koga sam tog dana našao. Slikam, slikam, slikam, pahulje padaju i tope se na aparatu.

Pada sneg na puževače, na cepače, na mlečnice, pada na borovu šumu, na Šumarice, na Kragujevac. Moj grad proždire šumu po parkovima i predgrađima, moj grad posvuda sadi jalovi beton, moj grad nepovratno gubi dušu.